Победник

НЕНАД БОРОВЧАНИН, ЕВРОПСКИ БОКСЕРСКИ ШАМПИОН У КРУЗЕР КАТЕГОРИЈИ
Немам резервну отаџбину
За њега је, каже, издаја неприхватљива и у љубави, пријатељству, послу, камоли кад је о земљи реч. Бокс је једна поштена прича, можда поштенија од живота. Недопуштени су ниски ударци, и они с леђа, не помажу сплетке и подметања. Два мушкарца добровољно уђу у ринг и остану сами, очи у очи. Нема одустајања, замене са клупе, тајм-аута. Нема могућности да неко други реши твој проблем уместо тебе. Није толика слабост пасти, колика је врлина устати. Бокс те, једноставно, научи да се бориш

Пише: Дејан Булајић
Фотографије: НР Прес и архива саговорника

Давно су прошла времена у којима су српски боксери убирали славу на ринговима широм света. Браћа Качар, Пузовић, Вујковић и многи други, остали су као реликвија из једног времена у којем су момци доброг срца, са динамитом у песницама, знали како једној племенитој вештини додати нијансу балканског витештва. Данас, у тек стасалим генерацијама, мало ко зна било шта о српском боксу. При том, неретко се превиђа и једина светла епизода коју овај спорт тренутно нуди на српским просторима – Лозничанина Ненада Боровчанина, већ овенчаног титулама на професионалној сцени.
Његова животна и спортска прича искаче из клишеа по коме се за бокс одлучују махом момци са социјалне маргине, који најчешће немају прилику за боље животне изборе.
– Истина је да у бокс долази велики број оних које нешто мучи у животу – почиње причу Ненад. – Социјално и друштвено угрожена деце жељна су да се докажу и изборе за боље место у окружењу. Али има и оних који у бокс улазе без таквог оптерећења, попут мене. Неуспешни увек траже алиби за неуспехе, док јаки увек налазе начин да успеју. На жалост, управо неуспешни боксери злоупотребљавајући вештину, стварали су представу да су боксерске сале стециште фрустрираних момака, који песницама лече комплексе свог одрастања. Верујем да су то изузеци, а не правила.
Почеци Ненада Боровчанина везани су за добро познату лозничку школу бокса, која је избрусила многе шампионе.
– Почео сам да тренирам са својих 15 година, из чисте радозналости. Нисам тада ни слутио колико ћу далеко отићи у боксу. Мој први тренер био је Драган Васиљевић, који је имао великог утицаја на моје опредељење да наставим да се бавим овим спортом. Још и данас памтим узбуђење на првим спаринзима. Та адреналинска опијеност је управо оно што ми касније није дало да напустим бокс.
Тада није ни слутио да ће му бокс помоћи да осети сласти шампиона.
– Потајно сам се надао да ћу једног дана досегнути славу великих боксера, али нисам могао да наслутим каква ме стаза чека на путу ка врху. Стварност ми је показала да се на многим ватрама морам пећи, да бих могао да размишљам о себи као о шампиону.
Те нивое досегнуо је у 2011. Прво је у Бањалуци освојио титулу шампиона Европе у крузер категорији, да би је у Новом Саду, крајем децембра, одбранио у дуелу са Немцем Ларсом Бухолцем.

ЗАИСТА ПЛЕМЕНИТА ВЕШТИНА

– Сада заиста знам зашто је бокс племенит. Сведоци смо различитих свакодневних надметања међу људима у којима се не бирају средства да би се дошло до животних победа. Користе се ниски и ударци са леђа, сплеткари се, подмеће. У боксерском рингу тога нема. Два мушкарца добровољно уђу у тај простор и остану сами, очи у очи. Тада почиње борба, по строгим правилима, у којој нема мерила свакодневице. Из срца и мишица извлаче максимум, често превазилазе сами себе, и на крају један другом честитају од срца, јер знају да им нико није крив за пораз и да су само они заслужни за победу. Такође, за бокс је потребна врлина која није неопходна за остале спортове: храброст, племенита сама по себи. Осим тога, боксери се не баве само ударањем, већ су принуђени и да брзо размишљају, реагују у делићу секунде, да изводе једну врсту уметности, јер у боксу направити позицију из које погађате противника заиста је уметност.
У времену смо новог гладијаторства, од насиља би да направе спортски спектакл, афродизијак душевно јаловим и срозаним масама.
– Поносан сам на витешку традицију мог спорта, који је постојао и у античкој Грчкој. Не занимају ме спортови у којима неко некога може да удара док је овај на поду, у беспомоћном стању.
Ако је аматеризам остао дужан његовим амбицијама, онда му је професионализам, чини се, испунио сва очекивања.
– Професионални бокс ми је омогућио живот какав ни у најлепшим сновима нисам могао да остварим у аматеризму. Често се сетим Нелсона Менделе, који је рекао да спорт има снагу да лако уједињује људе, као ни једна друга ствар на свету! На свом искуству осетио сам исправност тих речи. Путовања, дружења, повезивање са људима различитих вера, нација, боја коже, различитих мишљења, животних прича и искустава. Било је и лоших искустава, али нисам од оних који јадикују над својом судбином. Живот иде напред, са нама или без нас. Не можемо зауставити ни вратити време.
Сусрет и сарадња са браћом Кличко својеврсна су прекретница у његовом животу.
– Када ме је наш заједнички пријатељ Александар Петровић упознао са њима и њиховим тренером Фрицом Здунеком у Дизелдорфу, у мојој каријери доста тога променило се набоље. Упознао сам систем рада на светском нивоу. Не само систем тренинга, већ и на организацију, маркетинг, систем финансија, продукције и много тога другог.

СТРАТЕГИЈА РАЗВОЈА СРПСКОГ БОКСА

– То искуство почео сам да примењујем и у Србији. Камп „Балкан Боксинг”, који смо основали мој партнер Дарко Попивода и ја, увелико реализује стратегију развоја боксерског спорта. Отворена је и школа бокса „Кошутњак” у Београду, у плану нам је да направимо велику мрежу српских школа бокса које ће водити млади тренери и добри педагози. Направићемо нову базу српског бокса, омогућити јачу конкуренцију, што је предуслов за стварање нових шампиона. Наш сектор за професионални бокс обезбедио је читав систем: организација припрема у врхунским условима за свих шест професионалаца који су чланови кампа, десет мечева у 2012, јак маркетинг, пуне трибине на мечевима. Волео бих да све те активности непосредно представим и браћи Кличко, па се надам да ћемо у догледно време бити у прилици да их угостимо у Србији.
Када говори о својој земљи, Ненад Боровчанин чини то без икакве задршке.
– Поносан сам што сам Србин и што могу да допринесем афирмацији своје земље у свету. Немам резервну земљу. Не волим ни једну врсту издаје, ни у пријатељствима или пословима, а камоли кад је домовина у питању. Не могу да гледам људе који ништа нису урадили за своју земљу, нису допринели да она буде боља него што јесте, а чини им се корисним да је се одричу.
Многа његова лепа искуства везана су и за Српску, посебно за Бањалуку.
– Пореклом сам са Романије, тачније из Сокоца. У Лозници сам рођен, ту сам завршио гимназију. После сам отишао на студије у Београд, а онда прешао да боксујем за „Славију” из Бањалуке. То је био мој први сусрет са главним градом Српске. Касније, када сам се вратио у Лозницу и Београд, наставио сам да промовишем Српску. Постао са њен спортски амбасадор. За Бањалуку ће ме увек везивати и једна нарочито лепа успомена. У хали „Борик” 11. јуна 2011. освојио сам титулу шампиона Европе у WBO верзији. На том мечу промотер је био Емир Кустурица, а из првог реда су ме, на челу са Милорадом Додиком, бодриле легенде нашег бокса – Маријан Бенеш, Звонко Вујин, Љубиша Симић, Драган Вујковић, Тадија Качар и Анте Јосиповић, али и многи други спортисти.
Ненад је веома везан за своју породицу и она је увек уз њега. Брат је већ постао озбиљан боксерски секундант, јер је учио занат од стручњака какав је Фриц Здунек. Супруга и отац су увек у првим редовима, а мајка код куће, јер не воли да гледа његове мечеве.
– Срби су са запада, на жалост, преузели претежно неморал и разне пороке, али не и организацију и дисциплину. То је највише уздрмало породицу, најважнији и најосетљивији елемент друштва, довело до отуђености, непоштовања, конфликата. Мени је породица најснажнији ослонац за све што радим у животу, мотивација за успехе и уточиште од понекад тешке свакодневице. Највише времена проводим са супругом Аном и сином Андријом. Волим да са њима путујем, шетам, причам. Једноставно, они су мој живот и трудим се да што више времена проведемо заједно.
Као актуелни шампион Европе у крузер категорији (у верзији WBO), Ненад ће већ у првој половини 2012. морати опет да брани титулу. Уколико у томе успе, сличан изазов га очекује вероватно још једном до краја године. После тога, могао би да стекне право да се бори за планетарну титулу.

***

Одбрана титуле
– Презадовољан сам зато што је на мојој одбрани титуле у Новом Саду, у децембру 2011, све било врхунско – каже Ненад. – Боксовао сам онако како је требало, држао Бухолца на одстојању, био пажљив и прецизан, нисам пристајао на ритам који је понудио на почетку када је кренуо са спуштеним гардом. Знао сам да чека са спремном контром, па сам био довољно опрезан. Што је време више протицало, постајао сам свестан своје надмоћи, а када сам добио прилику да га нападнем нисам је испустио... Драго ми је што је овај меч испунио и неке друге норме за врхунски спектакл. Одлично је организован и медијски пропраћен, а и публика је анимирана на прави начин. Била ми је од велике помоћи током меча.

***

Српски бокс данас
– Има квалитетних људи на челним позицијама у савезу, али су многа тела у њему су спора и старомодна, што је бокс довело на ниске гране. Нема масовности на тренинзима, нема публике на трибинама, нема резултата на међународном плану, да и не говорим о системима такмичења, судијској организацији, стручним кадровима... Боксу је потребна енергија младих стручњака и модернизација рада. Без тога нећемо далеко стићи.

***

Најлепши оквир
– Ако неко жели да се отисне у спортске воде – каже Ненад – мора много да ради и не сме да одустане када наиђу тешки дани. А наиђу. Управо тешкоће од талентованих дечака, кроз искушења, клешу праве шампионе. При том, прави шампион не сме да заборави на породицу и на образовање. Та два момента, уз спорт, чине најлепши оквир за живот једног младог човека.

***

Научио сам да се борим
– Многе животне ситуације лакше сам превазишао захваљујући боксу. Научио сам како је то бити сам у борби. Нема одустајања, нема замене са клупе, нема тајм-аута, нема могућности да неко реши мој проблем уместо мене. Бокс ме је, једноставно, научио да се борим. Тачно је: није толика слабост пасти, колика је врлина устати. Бокс опомиње и на варљивост победа. Треба умети носити терет победе. Многе је она опила и размазила. Заборавили су како се тешко до ње долази, па су и у каријери и у животу доживљавали тренутке теже од било којих спортских пораза.

***

Образовање, пројекти, организација
– Трудим се колико год могу да будем успешан и на осталим животним пољима. Завршио сам вишу економску школу, а ускоро ћу дипломирати на правном факултету. Кад немам мечеве, радим на боксерским пројектима и мислим да могу значајно допринети оживљавању и подизању имиџа овог спорта, не само као боксер, већ и као непосредни организатор.